Zaljubljenstva

Jedna devojka i jedan mladić šetaju centrom Beograda. Odjednom devojka naglo zastaje i otrčava do jednog  velikog izloga. Momak polako dolazi do nje.

– Ti svaki put moraš da zastaneš da ih gledaš?
Devojka odgovara, ne skrećući pogled sa crnih majica sa belim slovima, koje se nalaze u izlogu:
– Moram. Jer ne mogu da odlučim. Vidi kako su strava. Vidi onu!

Upire prst ka majici na kojoj piše:

Ili su mi se noge odsekle ili sam transformers.
A nisam transformers.

Momak odobravajuće klima glavom. Devojka ga cima za rukav i pokazuje mu majicu s druge strane, na kojoj piše:

Jednom sam tako
hteo da kažem
volim te
a izašlo je
Dobar dan

– Ili oooooonu??!
– Pa koja ti se najviše sviđa?
– Pa sve mi se najviše sviđaju, ali nije to poenta. Mora da bude baŠ moja. Sve su strava, ali ne mogu da rešim koja je najviše za mene. Hoću da se zaljubim u nju, razumeš?!
– Razumem.

Udaljavaju se od izloga.

Posle par dana, devojka ulazi na fb stranicu od koje potiču natpisi na majicama u koje su gledali. Ulazi na tu stranicu jer je ponedeljak. A ponedeljkom uglavnom izlazi novi poster, s novom pričom.
Na stranici sada nema uobičajenog crnog postera sa belim slovima, ali ima nešto drugo.

Svetionik.

I to kakav. Svetao i moćan, najlepši svetionik na svetu ikada.
Doslovno joj se zavrtelo u glavi kad ga je videla. Lupa joj srce, i vrti joj se u glavi. Zbog nacrtanog svetionika.
Ovo hoću. To je to. Ovo hoću na zidu. I na majici. I svugde. Svetionik. Ovaj baš. Konačno, nešto baš za mene. Da mi svetli kao svetionik.

Devojka užurbano gleda da vidi cenu, ili bilo kakvu informaciju. Vidi da je neko već u komentarima pitao za cenu. Brzo klikće da otvori odgovor.

Pilji u odgovor.
„ne može… to je narudžba… ima već vlasnika…“

Kako ne može?! Kako je neko naručio ovo?! Kako je neko naručio svetionik, kad je to moj svetionik?!

Pilji u to nesretno: Ima već vlasnika.
Pa pilji u svetionik.
Pa opet u: Ima već vlasnika.

Ne može. Pa jasno. Jasno da ne može. I ja da sam ga naručila taj svetionik, mrzela bih da ga još neko ima. Zabranila bih da ga iko drugi ima. Blago tom koji ga ima.

***

Sutradan, čita jedan od dva modna bloga koji voli da prati. Sa slika joj se smeši simpatična devojka u crnoj haljini, sa mačijim ušima na glavi.

Hiiiiiiiiiiiiiiiiiiii, kako su strava!!! Mačije uši! Gde to ima???

Brzo skroluje da vidi gde je blogerka kupila ta ušesa.
Razočarano utvrđuje da su kupljene u radnji koje kod njih u Srbiji nema.

Pa naravno. Opet šipak. Toliko o meni i mojim željama.

Stiže joj poruka u inbox, od drugarice.

– E, šta radiš?
– Gledam u mačije uši koje jako želim, a nemam gde da ih kupim.
– Daj link.
– Evo ti. Vidiš kako su STRAVA??
– Napraviće ti ih Jovana.
-Kako? Ona pravi mačije uši?
– Pa ne baš, ali ume sve da napravi na svetu, umeće i to.
– Ne verujem, ovo nije tako lako. A i sve stvari koje želim, ne mogu da imam. To je ovih dana već kao neko pravilo.
– Ne lupaj. Napraviće ti Jovana mačije uši.

***

Posle par dana, devojka hoda Zmaj Jovinom ulicom. Neki prolaznici zainteresovano gledaju u rajf koji ona ima na glavi. Neki gledaju zbunjeno. Jer to nije bilo kakav rajf, to su mačije uši. Mačije uši koje je dotična Jovana napravila po njenoj želji. Ne pamti kada je poslednji put imala nešto što je toliko veseli. Ne može da izdrži da s vremena na vreme ne baci pogled na svoj odraz u izlogu. I svaki put kad vidi odraz – nasmeje se.
Jer znate, ne možete biti ne znam kol’ko ozbiljni kad šetate s ušima mačijim na glavi.

***

Inače ne marim za nakit, niti za odeću, niti uopšte za stvari.
Osim kad sam zaljubljena u njih.
Onda jako marim.

U neke se zaljubim na prvi pogled, i znam da Želim da budu moje, kol’ko god da su u stvari hir i da će me možda proći i da ću ih možda izgustirati i zaboraviti za dva meseca.  Ali u datom trenutku nam je lepo i uživamo i skoro stalno smo zajedno. Kao mačije uši. (Koje sam od juče popodne skinula samo kad sam spavala, i za vreme jednog ozbiljnog sastanka.)

Neke su mi tiha patnja. Kao onaj svetionik s početka priče. Nije nam suđeno, pa eto.
Tužno mi je to nekako.
Ali ne odustajem. Stavljam mačije uši na glavu (čisto da mi ne padne na pamet da život shvatim preOzbiljno), mahnem sopstvenom odrazu u ogledalu i idem dalje. Negde.

Da ga nađem.

Moj lični, samo moj.

Svetionik.

plavo

Za uspešan ishod mog drugog zaljubljenstva zaslužna je Jovana Ivanović, koja mi je napravila mačeće uši.

Lutke

1988. godina

Leto je. Devojčica od oko četiri i kusur godina sedi na stolici u dvorištu. Stopalima jedva domašuje beton. U rukama drži crnu mačku koja se tog leta doselila kod njih. Iz kuće izlazi baka i pravi zgroženu grimasu.

– Nemoj mačku tako blizu lica! I nemoj stalno da je držiš po rukama! Gde ti je lutka?
– U letnjoj kuhinji.
– Šta radi tamo?
– Umire.
– O bože, dete…

Baka odlazi u letnju kuhinju. Gleda ispod stola, u ormar, iza zavese. Nema bebe lutke. A kupili su joj da ima, sve devojčice u ulici imaju te ćelave bebe lutke, i sve ih lepo vozaju u kolicima i drže po rukama.

Devojčica se pojavljuje iza bakinih leđa.
– Bako, izmislila sam, nije u letnjoj kujni. U  šupi je. I ne umire, samo leži.
– Staša! To je nova lutka, šta će ti mama reći?!
– Ali kad ne umem da se igram sa njom! I neću.

Baka je gleda par sekundi.

– Dobro.

1991. godina

Dve sestre, 6 i 11 godina, sede na podu dečije sobe i igraju se barbikama.
Starija je odlučila da barbike večeras idu u disko.

– Večeras idu u diskoteku!
– dobro.
– Treba da je obučeš za diskoteku.
– A kako?
– Pa nekako, da bude lepša nego inače.
– Dobro.

Mlađa razgleda stvari svoje barbike. Nemaju neznamkol’ko stvari za barbike, pa ni nema šta da razgleda. Nervira je njena barbika. Uvek se smeje isto. A i sestrina se tako smeje. Isto pa isto. Jedan te isti osmeh, čak i kad je poškrabaš ili joj uvrćeš ruku ili joj mašeš makazama pred nosom i pretiš joj da ćeš joj odseći kosu.
Oblači joj plavu tuniku, to je valjda lepo za disko.
Barbika odlazi u kockicu parketa gde je diskoteka. Tamo je čeka sestrina barbika, koja skakuće u ritmu muzike s radija.
– Pa Staša, tvoja barbika ne igra!
– Ne.
– Pa u diskoteci je, mora da igra.
– Ko kaže?
– Pa mora!
– E pa neću!
– E pa ti si krembil!
– I ti si krembil! I ja mrzim da se igram barbikama!

Ostavlja barbiku na podu diskaća, napušta igru, istrčava iz sobe i lupa vratima.

1997. godina

Jedan dečak, s kojim se simpatiše, poklanja joj plavokosu lutku u crveno zelenoj nošnji.
– Znaš, to je posebna lutka, iz Švajcarske. Rekao sam tati da mi je donese s puta. Naravno, ti si velika za lutke, ali ovo je ukrasna lutka, i devojke iz Evrope su lude za njom, pa..
– Aha, hvala…
Devojčica-devojka snebivljivo uzima lutku i pokušava da se divi njenoj nošnji. Upinje se da ne pokaže ravnošnost. Pilji u nepomične plave lutkine oči. Momčić je sumnjičavo gleda.
– Ne sviđa ti se?
– Sviđa mi se.
– Ne sviđa ti se!
– Sviđa mi se. Lepa je. Ima lepu kosu. Naravno da mi se sviđa.
– Pa da.

NaravnoSviđajuća lutka je iste večeri završila sakrivena na ormaru, iza knjiga. Danas joj se gubi svaki trag, kao i pomenutom dečaku.

2003. godina

Iznajmljena soba u stanu u novobeogradskom bloku. U sobi jedan krevet i jedan radni sto.
Na krevetu sedi devojka, i pilji u zid.
Sutra je prvi dan na fakultetu. Nije ovako zamišljala početak studentskog života. Nije zamišljala stan sa gazdaricom i gazdom. I to sa gazdaricom koja priča bez prestanka i…

– Staškaaaaaaa!

Šta više hoće ta žena… Ako hoće da joj budem drugarica za kafu, moraće da se pozdravi s tim.

Ustaje sa kreveta i otvara vrata:

– Kažite teta Mila?
– Dođi da upoznaš Dašu!

Ko je sad pa Daša, možda unuka, reče da ima dve unuke…

Devojka ulazi u trpezariju, u kojoj je čeka gazdarica stana, teta Mila. Teta Mila je krupna žena netrepćućih očiju i u datom trenutku veoma svečanog izraza lica.

– Dašu da upoznaš!

Teta Mila odlazi do staklene vitrine.
I vadi lutku. Lutku od pola metra. Crna kosa, plave oči. One oči što trepću. I crne trepavice.

Dok devojci zastaje knedla u grlu, teta Mila počinje obred upoznavanja:

– Staša, ovo je Daša!  Dašo, ovo je Staša! Tvoja nova cimerka! Daša i Staša, baš se slaže, heh!… Staša, vidiš, Daša je meni kao treća unuka! I vidiš, Daša je još u letnjoj haljinici jer joj nisam još sašila zimske haljine, za novu sezonu. I kad je budeš uzimala pazi jer…
– Neću je uzimati, ali hvala vam…
– Kako nećeš? Pa Daša ti je cimerka! Znači, kad je budeš uzimala, pazi na levu ruku jer joj je slomljena, pa sad zarasta… Unuka od Smiljke s trećeg prata, bezobraznica, igrala se s njom i slomila joj ruku! Ali ti si odrasla, ti ćeš umeti da se igraš s Dašom mojom lepom…

Devojka zgroženo gleda u Dašu. Dašu u kojoj su oličene sve lutke njenog života, koje će je očito proganjati zauvek.

– Teta Mila, ja ne volim lutke.
– Kako ne voliš, sve devojčice vole lutke? Naravno da voliš lutke, gle kako je lepa!

***

Sada je godina 2013.

Večeras sam u bioskopu gledala neki horor. U njemu je bila i jedna lutka. Izvesna Abigejl.

Došla sam kući, i mislila o Abigejl. Lutke su uvek neugodna stvorenja u hororima.
Onda sam setila se svih lutaka svog života.
Bebe, Barbike, Švajcarkinje i Daše. Bilo je i drugih, ali samo ove četiri se sećam jasno.
Nisu ni one jadnice ništa krive. Meni su doduše bile, jer sam uvek mislila da bi NEŠTO s njima TREBALO, i da se NEŠTO PODRAZUMEVA. Da se igram s njima, da ih volim, da ih češljam ili makar blagonaklono gledam.

Bilo je dečaka koji su još u zabavištu umeli da obuku lutku 6 puta bolje od mene. Ali su se igrali rata, jer to se podrazumevalo, to je za dečake.
Ja sam volela da da skupljam kučiće i da tražim pustolovine po obali Begeja i da čitam. I osim toga ništa nisam volela. Ali sam morala da pričam o dečacima i da nameštam kosu šnalicama i da igram lastiš, jer to se podrazumevalo, to je za devojčice.
A ništa se ne podrazumeva.

Sve su to bezvezarije.

U decu se ne doznajem, ali odgovorno tvrdim da svako dete treba da se igra s čime mu drago, i čemu ga srce vuče. Pa sad da l’ barbika, da l’ avion, da l’ kučići il’ gušteri…

Ionako jedino što se naposletku broji jeste broj srećnih dečijih osmeha.

Слика
Na fotografiji smo ja i jedna od onih koje sam pohranila u nesećanju.

Strava u Ulici L. T.

Noć.
Devojka se nemirno prevrće u krevetu. Priviđaju joj se senke na zidu. Pa kod vrata. Pa kod terase. Pokriva se do ušiju. Pa joj je toplo, pa se otkriva. Pa joj je mučno što je otkrivena.

Osvrće se i pogledava momka koji leži pored nje. Onda pogledava u crnog psa koji spava na podu. Onda opet u momka. Drmusa ga.

– Heeej..
– Molim?
– SpavaŠ?
– Ne spavam.
– Što ne spavaš?
– Ne mogu, izujedali su me komarci. Ti?
– Ni ja ne mogu.
– Što ti ne možeš?
– Priviđaju mi se stvari.
– Kakve stvari?
– Svakakve.
– Kakve svakakve?
– Priviđa mi se neki čovek kod vrata od terase, pa mi se priviđa da pas nije tu, pa mi se priviđa da ti nisi ti.

Momak se zainteresovano oslanja na lakat i upiljuje u devojku.

– Kako da ja nisam ja?
– Ne znam, nekako! I čuješ, kako je tišina? (devojka nervozno gricka usnu)
– Pa noć je, normalno da je tišina. (momak se smeši pokušajem umirujućeg osmeha)
– Znam, ali mi je mučno. I bojim se. Ne bojim se često, ali kad se bojim onda se baŠ bojim.
– ’oćeš da pevamo nešto?
– Neću.
– ’ajde. Letnje kiše! Kao letnje kiiiiiiiiše,  u trenutku srušilo se sve… Kao letnje kiiiiiiše, iznenada i bez najave…

Momak se smeje, pevuši i prstima lupka ritam po jastuku. Devojka se mršti.

– Tebi je smešno, a ja se plašim! Neću da pevam Dejana Cukića! I ne trpim tu pesmu!
– Ama ni ja je ne trpim, ali prestaćeš da se plašiš čim počneš da je pevaš, videćeš. Biće ti smešno, a strah ne voli smeh. Hajde..
– Jok, neću.

Devojka seda u turski sed. Onda naglo ustaje s kreveta i pali svetlo. Mladić je zbunjeno gleda.

– Šta sad, moramo da spavamo sa upaljenim svetlom?

– Da. A pošto ti svakako ne možeš da spiš jer su te izujedali komarci, tebi je svejedno.

Momak skapirava da će ovo potrajati. Naginje se i dohvata cigarete sa stočića. Pali cigaretu. Kratko razmišlja.

– Zar nije bolje da se suočiš sa strahom nekako?
– Nije bolje. Bilo bi bolje kad bih mogla da ga definišem, ali ne mogu. Prosto, plašim se. Plašim se što je tišina, plašim se što je mrak, plašim se klovna iz IT-a, plašim se što sam ti napisala dve pesme, plašim se što sam primetila jednu pravopisnu grešku u sopstvenom CV-u, plašim se što su tvoja pisma lepša od mojih, plašim se što ne umem da naučim koreografiju za Flash Mob…
– Za šta?
– Za flash mob, znaš ono kad svi igraju zajedno negde, istim pokretima i sve?
– Znam.
– E pa, mi smo u subotu htele da odemo da igramo sa ljudima na Festivalu Uličnih svirača, uz Get Lucky, i činilo mi se da je lako naučiti korake, ali meni uopšte nije lako! Smotana sam!
– Pa nemoj zbog toga da se plašiš, imaš još vremena da naučiš.
– Pa ali plašim se. Dalje, plašim se što je kraj leta.
– Pa ali i jesen je lepa!
– Meni nije. Pst! Čuješ??
– Šta?
– Neko je u dvorištu!
– Čujem, ali to je dvorište stambene zgrade, verovatno se neko vraća iz grada.
– A možda je pacov! Postojao je svojevremeno jedan pacov u dvorištu, ovoliki! Niko nije mogao da ga uhvati, i stalno je izbegavao zamke. Sve ih je zavitlavao! Dali su mu i ime čak! A sećaš se onih odvratnih pacova iz Krcka Orašćića, što su dolazili deci na jastuk i šaputali im na uho?
– Ne sećam se.
– E pa, ja se sećam. I plašim ih se. A više od pacova plašim se nekih ljudi! I joŠ, plašim se što se plašim! Toga se najviše plašim!

Momak uzima još jedan dim. Pilji u devojku.

Što sad pilji u mene. Sigurno misli da sam munjena. A nisam munjena, nego se plašim. Ja se inače stvarno ničega ne plašim, ali tako dođe neka noć kad me sve prestravljuje. Život uopšte, i svaka sitnica. I zašto bih ja to uopšte njemu objašnjavala. Što se mene tiče, on nek slobodno išeta iz stana. Mogu i sama da se plašim, isto mi dođe.

Momak  mirno puši, i povremeno počeše obraz na kom ima ujed komarca. Onda je pita:

– Hoćeš ipak da pevamo?
– Neću.
– A malo samo?

Devojka premišlja par sekundi.

– Dobro, ‘ajde, malo može. Al’ neću Dejana Cukića.
– Dobro, nećemo njega. Nešto drugo?
– ’oću Idole!! Može ona kad vlada Divljan kaže: Bez tebe ne mogu da spaaaaaavam, bez tebe više ja ne učim ko pre, i samo mogu još da luuuuutam…!?
– Može!
– Čekaj onda da upalim sveću umesto svetla, prigodnije je!

Noć.
Mrkli je mrak u celoj ulici, osim u jednom stanu u kom treperi sveća. U tom stanu mladić i devojka leže na leđima i pevaju hitove 80ih.

Crni pas ih s vremena na vreme pogledava s poda i sneno pretura po glavi misli.

Ljudi su smešni. Plaše se.
A ja ne vidim da ovo dvoje imaju razloga da se plaše. Imaju cele uši i oči, i sve udove na broju. Imaju i lepe kose i imaju i odeću čak. Imaju i da jedu stalno kad im se jede.
Mogli bi da budu veoma srećni.
Ne kapiram zašto svake noći ovako ne pevaju.  I ja s njima. Mogli bismo na primer da imamo mali noćni bend – ona bi pevala, on bi pevao i svirao a ja bih lajala i zavijala. Izvodili bismo isključivo one pesme što moraš da se nasmeješ od uva do uha kad ih čuješ. Tako bismo terali strah od ljudi, jer strah ne voli Smeh. Budući da se ljudi danas plaše svega živog, imali bismo dosta posla svuda, pa bismo bili putujuća trupa. Strava bi nam bilo.
Prepuna sam ideja, samo nema ko da me pita.

Слика
Strah ne voli smeh.

Pesma + Samo da vam kažem

Smislili smo šta ćemo
Sve u životu jesti
Kuvani kukuruz i pomfrit i lubenicu
I ti ćeš praviti omlet koji ne umeš
Ali naučićeš
A ja ću ti viriti preko ramena i reći
„Kako ti to divno umeš!“
I joŠ
Gledaćemo film
I sedeti na keju
I takođe
Vozićemo se biciklovima
Koji ja nemam
Ali nabaviću
Takođe ćemo spavati i spiti
(Spavati je voditi ljubav
A spiti je spavati jedno pokraj drugog)
I napisaćemo zajedno roman
I joŠ
Smejaćemo se do zacenjivanja
I joŠ
Izaći ćemo na balkon i pušiti
Jer ja ću uskoro imati balkon
I takođe ćemo se voziti Rout 66om
I pevati karaoke u Las Vegasu ako nam se bude htelo
I kockati se
„Ali čekaj, polako, hajde redom, da počnemo od balkona“
Tako ti kažeš
Jer ti si malo i razuman
Dobro, polako ćemo
Samo nemoj da bude odveć polako
Jer ja nemam toliko vremena
I mi nemamo toliko vremena
Nego samo onoliko
Koliko traju kuvani kukuruz i lubenice

Do kraja leta.

Слика

Samo sam htela da vam kažem da je blog otišao na letnji raspust, i da vratiće se krajem avgusta, na godišnjicu sopstvenog postojanja. To sam pre 3 nedelje objavila drugarima na fejsbuku, ali shvatih sad da sam ovde upoznala i ljude s kojima se ne znam na fejsu, ili koji nemaju fejs. Tako da eto, da i vi znate. Možda se to i ne mora govoriti, znam mnoge koji su nestajali netragom pa se posle vraćali, i nikom ništa, ali meni je nekako milije da kažem da vratiću se. Jer hoću.

Veliki pozdrav i zagrljaj od bloga, Nimerije i mene. Vidimo se kad stigne kraj leta.

P.S. Ono gore je pesma, napisana u ponedeljak, prva (i poslednja) koju sam ikada napisala. Objavila sam je samo na fb-u, ali mislim da je pošteno da bude i ovde.

Prvi mačići se u vodu ne bacaju

Kej.
Na zidiću sedi devojka, pa pas, pa mladić.
Ona pije pivo, on pije Somersby.
Uglavnom se prepiru. Prepiru se oko njenog kašnjenja, oko knjiga,oko muško-ženskih odnosa, oko serija, oko novca, oko svega.

Povremeno se osvrću za ljudima koji prolaze. U stvari za devojkama.

– A gle onu što sedi tamo s drugaricom, slatka je, je l’ da? Hoćeš da pustim Nimi da ode do nje, pa da ti kao odeš po nju, m?
– Neću.
– Što?
– Ne sviđa mi se.
– Što?
– Nije moj tip.
– Ma daj bre. Tip. Šta je uopšte tip? Kako ja nemam tip? Ili neko isijava magiju, ili ne isijava. Nema ti to veze s kosom i s bojom očiju.
– Ja imam svoj tip, a ona nije moj tip, može da sija kol’ko hoće.
– Ja uopšte ne znam zašto se mi družimo. Hoću reći, uopšte se ne razumemo. Počev od ovakvih banalnosti. A gde su krupne stvari! Ti stalno misliš o novcima i o biznisima. I svakako ćemo zakrviti nekad. Bolje odmah to da rešimo, nego da negujemo iluziju da smo drugari.

– Pa da, ali… Čekaj… Čuješ?

Odjednom oboje zaćute i naćulje uši. I pas takođe. Dole, kod reke se čuje zapomaganje. Mačeće zapomaganje. Zvuči kao da iz samog Dunava nešto mjauče.

Momak silazi sa zidića, spušta se na obalu i odlazi ka mestu odakle dopire zvuk.
Devojka škilji očima i pokušava da izoštri pogled kroz mrak.
Mače.
Mače mrnjauče na lepom plavom Dunavu. Momak ga uzima, i nosi ka zidiću.

Devojka brzo sklanja psa, vezuje ga za drvo i vraća se do zidića.

– Je li to mače??!
– Očito da jeste.
– Hiiiii, kolicno je! Izašlo iz Dunava!! Kako to?? Šta ćemo sad s njim??
– Nemam pojma.

Sa mačeta se cedi Dunav. Ono se trese, mokro od njuške do repa. Na svakih 7 sekundi mrnjaukne strašno i glasno, i svi prolaznici se okreću.
Utom prilazi jedan par. Deluju mnogo fino. Raspituju se za mače. Gledaju da li je žensko ili muško. Žensko je. Onaj prvi momak, onaj što ima svoj tip devojke, počinje suptilno da ih ubeđuje da uzmu mače.

– Baš je za vas. Mi nemamo gde s njim, a vama bi divno došlo.
– Pa da, ali… Ali ja nemam svoj stan.. Jedino ako on hoće..

Devojka upire pogled ka svom momku. Momak zamišljeno gleda u mače.

– Pa možda bi mogli, ali bilo bi u zajedničkom dvorištu… Hm.. Da, mogli bi..

Prva devojka se ubacuje:

– Ali morate da ga volite. I pazite i sve!

– Pa voleli bismo ga, ali ipak… Hm, ne znam. Ne može to biti slučajno da ste ga vi našli. I otišli po njega. I da je isplivalo iz Dunava. Mislim da je to ipak vaše mače.

Par odlazi.
Ovo dvoje zbunjenih ostaju s njim.

– Pa Ognjene, šta ćemo?? To je tvoje mače sad!
– Jesi normalna? Ja imam Džizla, on će ga mrzeti. I neću drugu mačku. I ne mogu, nemam gde.
– Ja imam Nimeriju, i sigurno neću mačku! I nemam gde. Ali ti si je spasio, i odgovoran si za nju sad! Žao mi je!
– Ja sam samo otišao po nju. Ti si jednako odgovorna za nju!
– U redu. Smislićemo nešto, iskuliraj. Jeeee…

Utom im se približava jedna odrasla mačka. Belo šarena. Gleda ih zlovoljno, i gleda u mače koje drhturi u rukama devojke.
– Staša, to je možda njeno dete?
– Nije, vidi kako je odurna i ima zle oči!
– Pa zato što smo joj uzeli dete. Spusti mače na beton, da vidimo šta će se desiti.
– Neću.
– Spusti ga.

Devojka nevoljno spušta mače. Mačka mu priđe, njušne ga par puta, i ode. Devojka upire pogled u momka.

– Super mu je mama. Odgovorna baš.

– Okej, nije mu to mama. Ali šta ćemo?

– Ajde da joj smislimo ime. Neka se zove Reka, jer je iz reke izašla. Kao ponovorođena, kao onaj u Game of Thrones kad izađe iz vode pa…

– Neće se zvati Reka. I jako smarate sa tom vašom knjigom.

– ’Oće se zvati Reka. Ajmo sad da je nosiš kući. Samo na dan-dva! Gde su ti kola?

Onda su išli preko Keja pa kroz centar, do Trifkovićevog. Mače je mjaukalo i mjaukalo, Devojka je išla par metara iza momka i psa, pas se unervozio i osvrtao, momak je levom rukom vodio psa a desnom petljao oko telefona.

– Jesi stavio sliku mačeta na fejs?
– Jesam. Niko nije lajkovao, je li moguće??
– Garant nisi lepo opisao. I verovatno imaš neku pravopisnu grešku.
– Aha, mora da zato nisu lajkovali.
– Pa ili to, ili nam bojkotuju drugarstvo. Rekoh ti da naša družba nije dobar potez. Sve što je iz nje proizišlo jeste mače koje niko neće. Ni da ga lajkuju čak.

***

Ne znam da li ste nekad držali mokro mače u rukama. Ja sam mnogo puta držala mačiće po rukama, ali mokro nikad. To je naročito čudno. Jako mu lupka srce i trese se i hladno je na dodir i unezvereno mjauče.
I svi ga gledaju kao sažaljivo, ali niko ga neće.
Ali Ogi ga je posle odneo u stan, i osušio fenom.
I zvao me je da mi kaže da je sad lepo, kao i drugi mačići. I još mi je rekao da ako se niko ne javi da ga udomi, on „će javno isprozivati sve ljude koji čitaju moj blog, jer nemoguće da od toliko ljudi niko neće mače i čemu služe svi ti fanovi i blabla.“ Ja sam mu rekla da ako to uradi, biće to kraj našeg drugovanja, zauvek.

Ja znam da nemam „fanove“, već čitaoce, i znam da ih nema premnogo.
I još znam da mačića ima premnogo, a da ljudi koji žele mačiće ima premalo.
Ali ovo mače je izašlo iz reke. Iz Dunava.
Zamislila sam kako je neki čovek ledenog srca rekao ono „prvi mačići se u vodu bacaju“, spakovao ih i bacio u Dunav njega i  braću i sestre mu.
A ovo jedno se nekako volšebno spaslo i isplivalo.
Iako svi znamo da mačke ne plivaju. Ali eto ovo je isplivalo.
Meni je to stvarno Nešto. Zato i pišem o njemu ovde.
Volela bih da ga neko ko ovo pročita, uzme, ako želi. Jer mi stvarno nemamo gde s njim.

Taj ko ga uzme može da ga zove kako volja mu je, ne mora biti Reka.
Слика
Reka posle reke

Слика

Reka posle feniranja

* Osoba koja bi htela da udomi Reku može me kontaktirati ovde, ili preko fejsbuka.

***

Reku su 8. jula udomili divni ljudi iz udruženja Aktivna Fruška. Živeće sa njima i sa njihove dve mace i kucom. Biće joj fino baš :)

Nežni ljudi različitih strana

Izlazi iz stana. Zaključava ga. Pilji u prezime koje stoji na vratima. Prezime stoji, ali broj stana ne stoji. Jer taj stan nema broj. Kao uostalom nijedan drugi stan u toj zgradi.

Kroz glavu joj prolazi prepiska koja se zgodila par sedmica ranije:

– Pa ali možeš da mi pošalješ! Adresa je Novi Sad, Laze Telečkog broj tajijtaj, prezime toito , broj stana ne imam.

– mislim da je 8

– ama nemam broj. Jedino ako ideš redom pa brojiš

– ja izbrojao.

– ? Meni nikad nije palo na pamet.

– pa znam da je onaj vaš geometar-entuzijasta izbrojao onih 206 koraka…pa ko velim…

ali on je to duž sokaka brojao, a… dobro, broj 8 sam.

Sumnjivo joj je još tad bilo. E sad će lično da proveri izbrojano. Kreće ka izlazu.

Okej, tu je njen stan, pa pre njenog ova dva desno… pa sprat dole još dva, pa onda još jedan levo… pa najdole, u prizemlju, samo jedan.
Zastaje kod izlaza i broji na prste.
1 + 2 + 2 + 1 + 1 = 7. Okreće se da vidi da nije možda previdela neka vrata. Nije.
Dakle, ona broj 7 je. Nije broj 8.

Stoji u prizemlju, i izgubljeno gleda u poštanske sandučiće. Tuđe sandučiće jer ona nema sanduče. Gazda stana joj je rekao da ga je jednom prilikom neko odneo.

Nemam sanduče. A i šta će mi, do malopre ni broj nisam imala. Sad imam. Ja sam broj 7. Naravno da sam broj 7. I naravno da nisam 8. Zabrojao se, štosekaže. Sve i da mi je poslao nešto, nekad, to bi stiglo familiji koja živi iznad. Ne kažem da bi uopšte slao nešto, ali recimo, u nekom imaginarnom svetu nežnih ljudi… A što nije mogao makar tačno da izbroji?!

Zlovoljno stoji u prizemlju, ni tamo ni ovamo, ni unutra ni napolju. Sluti da je nesretni pogrešni broj samo simbol, i da će taj zlovoljni osećaj morati nekud da ode, i da će večeras verovatno napisati Priču o nerazumevanju polova. I da postoje lepe šanse da to pisanije bude gorčevikasto.

Budući da nema sanduče, sve što stigne čeka je na radijatoru ispod sandučića. U tom zlovoljnom trenutku na radijatoru su računi za telefon i internet.
I ispod njih nešto s tufnama.

Te tufne mi se već priviđaju.Ček da vidim… Hiiiiiiii!!!

Doslovno je poskočila. U rukama drži Pismo. Po ivicama Pisma je traka sa belim tufnama, a na poleđini su nacrtani lampioni. Pažljiva ženska ruka je upamtila da nema broja, ali je zato žutim flomasterom podvukla prezime stana. Crvenim je obojila slovo š u Staša.

Dankino pismo!! Hiiiii! Našlo me je!!! Iako nemam broj!!

Istrčava u dvorište, javlja se konobaru Londona (jedva se suzdržava da mu ne mahne pismom pred nosom i vikne: VIDI ŠTA JA IMAM!!) i istrčava na Ulicu.
Joj kako je lepo spakovala… Joj kako je šareno i veselo, kako ću sad da ga otvorim, žao mi…

Onda otrčava gore u kancelariju, zatvara vrata, seda u fotelju, gleda još nekoliko minuta a onda ga polagano cepa sa strane i izvlači dopisnicu.

 Gospodin sa šeširom! I crvena ptica!

Oči su joj ovolike dok čita šta joj kaže šareno Pismo iz Švedske.

***

Posle prolazi pored podzemnog u centru. Hoda poletno iako je 300 stepeni. Ali ona u torbi ima Pismo, i njoj je sve sad divno.
Tu kod podzemnog je baka koja prodaje cveće.

– Dobar dan!
– Dobar dan!
– Je li to cveće ono što fino miriši leti?? Lavanda?
– Jeste! Eto imam samo još tri buketa, baš mnogo kupuju danas…
– Hoću i ja jedan.

Baka joj odvaja jedan ljubičasti snop. Devojka ga uzima.

– A ja bih i ljiljane!!

Baka joj dodaje i narandžaste ljiljane. Onda je ona baki dala novčanicu od 1 000 dinara a baka je njoj vratila jednu od 500 i dve od 200.
– Izvinite, više ste mi novaca vratili.
– Kako više?
– Pa 100 dinara je buket. Ja imam dva buketa, to je onda 200.
– Eh, nisam dobro videla. Vrućina ova… Hvala ti dete, bog te blagoslovio.

Razmenjuju novčanice i devojka odlazi. U glavi joj je ostalo ono Bog te blagoslovio.

Blagoslovio je lepa reč.

 

***

Ljiljane nije kupila za sebe već za nekoga koga će upravo iznenaditi.
Ulazi u ulicu Laze Telečkog, izviruje kroz vrata jedne radnje u kojoj se ručno izrađuje i prodaje divni nakit od poludragog i dragog kamenja. U lokalu zamišljeno sedi Stefana – devojka sa riđkastom dugom kosom i zelenim očima. Devojka svakog dana prolazi pored Stefanine šarmantne radnjice, i skoro svakog dana sreće Stefanu. Stefana je umetnica, i lepa je i dobra, i lepo i maštovito se oblači. Zato će Stefana dobiti ljiljane.

– Zdravo Stefana! Izvini što upadam ovako, mislim, nije ništa, donela sam ti nešto, mislim nije to ništa, nego ljiljani, podsetili su me na tebe, eto, hm, pa…..

– Hiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!

Stefana zapanjeno gleda kao da joj je ova upravo donela zlatne poluge, potom skače sa stolice i grli devojku i zbunjeno govori.
– Hiiiiiiiiiiiii! Pa ali… Ali zašto?? Mislim, divno!!!…. Hiiiiiiiii! Joj što si me obradovala!! Ljiljani! Sad ću da ih slikam pored nakita, divnooo!

Dve devojke, smeđa i riđa skakuću po radnjici oko tih ljiljana kao oko najvećeg blaga. Oči im sijaju Onako. Neko bi zasigurno pomislio da su sumasišavše.

– Pa ja sam kupila sebi lavandu, vidiŠ, i onda sam videla ljiljane, i bili su narandžasti, a ti imaš narandžastu kosu, dobro ne baš narandžastu ali riđu, i setih se tebe, i eto, da te obradujem kao i mene neko što je danas obradovao!
– Jooooooooooj! Ne znam šta da kažem!
– Ništa! To je sitnica sasvim! Idem sad, cmok!

Istrčava iz radnjice.

***

Posle se dopisuje sa jednim drugom. On je, reklo bi se, zaljubljen.

– Prepisujem Džonatana Livingstona, za rođendanski poklon

mislio sam da će to ići brže

ladno sam zaboravio da pišem

– šta znači “prepisujem”?

– pišem ručno

u svesku

– rukom da bude napisan, ceo?

– da, da bude originalnije

– o bože

– da, pa ima samo 29 strana, nije baš Biblija :)

– to je jako lepo

– a i meni se čini da je super, jer ga ona nikad nije čitala i onda mi bezveze da ga uzmem tako za 250 dinara, ovako je lepši poklon.

– jeste lepši, itekako

– uglavnom, super mi je što ti se sviđa ideja, pošto nisam bio načisto koliko je kul.

– Kul? Nije kul. Lepo je. I to je strava.

***

Devojka posle sedi u svom stanu broj 7 i pokušava da započne priču.

Kroz glavu joj prolazi nejasno sećanje da je jutros Tačno znala o čemu će pisati, i da je trebalo da bude o nekom muškarcu koji ne ume da broji, i o nerazumevanju polova i o…

Ali se onda u tom danu dogodilo
jedno Pismo
i jedan blagoslov
i jedna devojka što ume da raduje se ljiljanima
i jedan momak koji upravo rukom prepisuje Galeba Džonatana Livingstona.

1060424_10151589526162935_1388166396_n

Ako je pala, padu je bila sklona

Silazi niz stepenice, izlazi iz dvorišta, otvara rozi kišobran. Petak je i veče je i jun je i trebalo bi da je nežno i kasnoprolećno i da miriše na lipe i da negde neko usput ljubi se i da ona hita ka Mangu da se nađe sa društvom.
Ali nema toga.
Kiša je i kišobrani su i ljudi mršte se i miriše samo giros iz kioska levo.

Devojka je pomalo beznadna. To se vidi po njenoj kosi, i po očima i po načinu na koji drži rozi kišobran. Inače je taj kišobran uvek razveseli, a danas bi trebalo da je veoma veseli jer ga je malopre pronašla u špajzu, a mislila je da ga je izgubila. Da je izgubila jedinu rozu stvar koju poseduje. No sad svejedno joj je. Iako je to jedini zglavan kišobran koji je ikada imala. Onako velik i stabilan. Ne izneverava kad je najpotrebniji, ne blamira na sred ulice cepajući se iznenada jednom svojom petinom. Komotno dopušta još nekoga pored. A solera ugošćava divno. No dan je takav da ona ni taj svoj jedini dobri kišobran uopšte ne primećuje. Radije bi da ga nema, pa da izađe na ulicu i pokisne do gole kože. Neka bude baš sranje, kao u onom tvitu.

Ona mora da pojede nešto. Nešto. Nešto slatko, Nešto preslatko, Nešto da crkne od slatkog. Nažalost je sa detinjstvom prestala i sklonost ka prejedanju od slatkiša, i sada i kad hoće – ne može da se onesvesti od šećera kao  što mogla je onda kad je pojela dve i po čokolade s lešnicima odjednom.
Ali Šampita! Šampita je detinjstvo i čežnja i izlog zrenjaninskog Cvetanovića.
Šampitu će. A u Novom Sadu prave šampite guštaju se odmah tu kod nje u ulici desno, tamo gde zbunjivo su najjeftinij a najbolje, i gde uvek izgleda kao da je vreme zaspalo u godini 1987.

Zaklapa kišobran i ulazi u slastičarnu. Neko u tom trenutku naručuje, i ona će morati da sačeka. Pilji u cenovnik. Šampite, krempite i jošnešto – 38 dinara. Tih 38 dinara je prvo što ju je danas razveselilo. Jer će pisati Aleksandri da su sada 38 dinara, te da nijedna od njih dve nije bila sasvim u krivu kad jedna je tvrdila da tamo su šampite 35 dinara,  a druga da 40 dinara su.

Onda devojka skreće pogled desno. Sumnjivo joj je što čo’ek pored predugo naručuje. I onda, uviđa da on ne može da govori. On je nem. On je nem, i prstom upire u kolač koji želi. Stavite mi ovaj, i onaj. A na drugi tanjir onaj, i onaj.

Imate li ideju o tome kako je teško objasniti jedan tanjir i drugi tanjir kada ste nemi, a kada preko puta vas je čeljade bezazleno i zbunjeno i dobrodušno, no ne odveć za nezgodne situacije pripremljeno? Poslastičarka bi da bude uslužna, i da ne vidi se da neugodno joj je, i sve bi ona, ali ne ume. Ko bi umeo? Niko. Verovatno samo oni što prevešti rode se.

Devojka s rozim kišobranom osmatra čoveka. On je skromno obučen, i skromno drži se. Novac drži u ruci. Stišće ga. Kad pogledom stigne do tog stiska, devojka skreće pogled ga ogledalu.
U ogledalu vidi odraz studentarije koja sedi za prvim okruglim stolom. Crtaju nešto u sveskama, i usput pričaju o konjima. I kako će jahati konje kad bude lepo vreme. Jedna devojka je veoma lepa i ima crvenu kosu. Jedna ima neobičan glas. Momak deluje sretno što sedi sa njih dve.
Devojka s rozim kišobranom je sretna što može da uputi pažnju ka njima, jer onda ne mora da gleda stisnuti novac i  nelako sporazumevanje poslastičarke  i čoveka što ne može da govori.

Ali! Krajičkom desnog oka ipak vidi i nemog čoveka, i vidi kako je on naposletku preuzeo dva tanjira. Na jednom tanjiru je bila grčka krempita i još nešto, a na drugom obična krempita i šampita.
Krenuo je ka stolu za kojim je sedeo njegov prijatelj, i  levom rukom je krenuo da doda tanjir sa grčkom krempitom i jošnečim prijatelju, a ovaj je, od silne želje ili šta li, nezgodno prihvatio tanjir.
Te je grčka krempita pala na pod.
Skliznula. S tanjira, preko ivice stola, pa na pločice.

Ovaj prvi čo’ek veoma se razjario. Da može da viče, on vikao bi. Ovako, on samo maše rukama i odmahuje glavom, te pogledava čas nesretnu poslastičarku, čas prijatelja. Pa onda beznadan podiže taj kolač, i diže ga na sto, i nekako ga naslanja na tanjir s kog je pao.
Ovaj je drugi čovek ili takođe nem ili je zanemeo u trenutku, jer samo gleda u sto pred sobom, i glasa od sebe ne daje.

Ja ne znam.

Već je sve prestrašno da bi se trpeti moglo. Ja bih da pobegnem. Ili da platim taj jedan glupi nesretni padu skloni kolač. Ali me strah. I stid. I plašim se da ne uvredim.
Jedino me teši to što studentarija ništa nije videla. Oni crtaju svoje, i pričaju nehajno.

Bezazleno čeljade – poslastičarka zbunjeno gleda  60ak sekundi, kao da ne zna sme li dopustiti da ta nesretna grčka krempita bude vraćena na tanjir kaodaseništanijedogodilo.  Iako čovek drugi, taj nespretni prijatelj, iako on ne izgleda kao da bi pojeo krempitu. Ne izgleda kao da bi išta više pojeo. Ikada.

Onda poslastičarka rešava, i  kreće ka njima, sa jasnom namerom da ukloni zlokobni kolač.

I onda ja više ne mogu. Jer ja ne znam hoće li njih dvojica moći priuštiti drugi, novi kolač. I jer znam da nisam dovoljno prevešta da platim novi a da pritom sve skupa ne bude neugodno i nesnosno

Izlazim napolje.

I kiša i dalje pada.
Imam kišobran. Ne rasklapam ga.
Nemam  šampitu za kojom čeznula sam.  Jer Nek bude sranje do kraja. Bez zaslađivača.

***

Srećom i presrećom, ja oduvek i još uvek mogu da vrištim, i da vičem, i da plačem glasno, i da jecam.
I da glasom i rečima nekoga zbunim i razveselim i opčinim i naljutim.
I da se smejem smehom do suza. Na sav glas.

Слика

Hoću

Crveni se fejsbuk gore levo.

Bojana:

– Hej, nikako da se vidimo a bih da te pitam… Moraću ovako, preko fejsa. Hoćeš za praznike da siđeš  do mora..? Biće slobodan stan, pa ako hoćeš da budemo tamo, možda?

Jao, do mora, sad…A otkud znam da li ide mi se. Budva. Mnjh. Nisam tamo bila još od kad sam bila tinejdžerka. A maj je, možda je fino..Ali šta ću s Nimerijom, i šta ću sa majstorima i šta ću sa naslovnom i šta ću sa…

Hoću.

– Stvarno??

– Da.

– Strava!

– Strava :)

***

Sedam dana kasnije

Iz taksija izleće devojka sa slamnim šeširom. Nestrpljivo cupka dok čeka da taksista izvadi golemu torbu iz gepeka. Grabi torbu, i trčećke hita ka peronima.

Ne mogu da verujem da kasnim na voz! Zakasniću na voz! Ako zakasnim na voz to će svi u društvu koristiti protiv mene, zauvek!

– Oprostite, je li ovo voz za Crnu Goru?!?

– Jeste. Kasnite.

– Ne kasnim, taman sam na vreme došla. Ako možete da mi pomognete s torbom?

Kondukter joj pomaže s torbom i pokazuje joj njen kupe. Dan ranije je prepametno odlučila da ne uzme spavaća kola jer kako će ona s neznanim ženama nekim da spava u istom kupeu?
Proviruje kroz vrata svog kupea.

Okej, jedan deka, i jedan Makedonac, nije prestrašno. Samo neka ćute.

Devojka im se javlja, zauzima sedište preko puta, uzima biografiju Edit Pjaf i počinje da čita.

Kod Beograda se vrata kupea otvaraju. Ulazi čovek sa dečakom od 3-4 godine. Deka oduševljeno pozdravlja njihov ulazak, Makedonac  se pristojno smeši, devojka podiže pogled s knjige.

– Može li mali pored Vas?

– Može.

Devojka ukočeno nastavlja da čita ali levim okom pogledava malog koji je seo do nje, mali prolazi kroz početnih 7 minuta stidljivosti, deka zapodeva razgovor sa ocem malog a Makedonac se i dalje smeši i s vremena na vreme učestvuje u priči.

Divota, sad će oni ovako do jutra.

Posle par sati deka uzima zavežljaj iz torbe i počinje da ga otvara.

O ne. Da li je moguće? Deka  je poneo hleb i so i meso! I to pravo meso, mesomeso, svinjsko meso! I to će da jede sad, u ponoć! Ja sam u filmu, starom domaćem!

Devojka pokušava da ne izgleda preneraženo. Deka nudi društvo iz kupea, svi ljubazno odbijaju. Zatim pita dečaka hoće li on meso. Mali kao iz topa odgovara:

– Hoću.

Onda se mali spušta sa sedišta i odlazi preko, pored deke. Tamo ga već čeka salveta, i meso i hleb i so.

Vid’ ti malog.Taj zna šta hoće.

Devojka još jednom uljudno odbija ponude i vraća se knjizi.
S vremena na vreme joj pogled na sekund odluta ka sceni deteta koje jede. Deteta koje jede posvećeno i s uživanjem dostojnim najvećih hedonista.

– Devojko, hoćeš li ipak malo? Ništa ne jedeš, ne valja ti to.

– Ne, hvala vam, veoma hvala ali znate, meni je mučno kad putujem, i nikad ne jedem.

– Pa mučnina ti je od tih vaših čipseva i sendviča. Drugo je ovo.

– Verujem da je drugo, ali ne mogu.

– Ali probaj ipak! Hoćeš?

Deka je gleda nasmejano. Mali je takođe gleda i žvaće i ne kapira u čemu je njen problem.

– Hoću.

 Uzima hleb i uzima meso. Prstima. I nije joj mučno. Dobro je.

***

4 dana kasnije

– A tebi nije neprijatno da tako otvoreno pišeš o sebi u toj tvojoj kolumni?

– Nije. Ne znam. Nisam razmišljala o tome nikad. Sad kad si me pitao, razmišljaću. Hvala ti. I to nije kolumna.

Koluta očima i u sebi se nervira što joj je, usled višednevne uspavanosti, ćeretanja, haljina i sunčanja, mozak usporio pa joj nikakav vispreniji odgovor nije pao na um.

Čuj, da li mi je neprijatno. Što bi mi bilo neprijatno? Kao da ja pišem neke zlosti. Hjeee, 21. vek!

Posle baca kamenčiće u more. Baca kamenčiće i zapitkuje o svemu i svačemu momka koji sedi do nje. Istog onog koji je postavio pitanje. More je i toplo je i lenja je i dobre je volje, pa je uspela je da mu oprosti posle 17 minuta, uz pretnju da će ga možda staviti u kolumnu.

Oni govore istim jezikom, ali naglascima posve drugačijim. Ipak on nju razume fino, a ona svaku treću njegovu reč gubi.

– Izvini! Izvini ali ne razumem te! Molim te pričaj sporije! Ili sporije ili nešto!

– Dobro princezice.

– Nisam princezica! Ne može se svaka devojka nazivati princezicom.  Zna se ko je princezica. Ja sam Staša.

– Dobro Stašo princezice.

Oj živote.

– Principessa, hoćeš sa mnom na vjenčanje?

– Molim?

– Kaaažem, hoćeš li sa mnom na vjenčanje, kod kolege s posla?

Ovaj je lud. JA da idem na venčanje?? Na vjenčanje!  Hahaha! Kod nepoznatih ljudi, među nepoznate ljude. Haha! S čovekom koji me pita nije li me stid da pišem „kolumnu“! Hahahaha!


– Hoću.

I odlazi na vjenčanje. I nije joj mučno. Okej je. Ljudi se smeju i plešu i posle pevaju uz Hladno pivo i i srdačni su. I visoki su ali ona je znala da će biti visoki pa je obula visoke sandale, tako da je samo za glavu i po niža od svih.

***

A sve je u stvari počelo nekoliko nedelja ranije.

Takođe se inbox crveneo. Jedno ime iz sveta izdavaštva ju je pitalo otprilike ovako:

– Zdravo, naišla sam na tvoje priče. Da li možda hoćeš da ih skupiš i objaviš? Kao knjigu?

Odakle se ona sad stvorila??? Da objavim knjigu??? Štaaaa? Kako?? Odakle sad to?? Ne mogu! Nisam spremna! Ne još! Ne nikad! Možda nekad, ali sad ne! Kako ću?? Ne, neću. Ne mogu. Ali, ali.. Ne, neću.

Naposletku kuca odgovor:

– Hej, ja ovako mogu još godinama da razmišljam. I nikad neću znati tačan odgovor. Tako da – hoću.

 

***

Jašta da ne može se uvek reći hoću. I da ne treba uvek.

Ali nekad kad dvoumiš se (a zapravo strahuješ ili se plašiš šta će svet da kaže ili te neka treća sumnjiva sila sputava), pa onda odvažno podigneš glavu i  kažeš – e Hoću, čini mi se da tad postoje lepe šanse da ispadne baŠ dobro.

Слика

Aprilsko glavogubljenje

Jedna mama razgovara telefonom sa ćerkom.

 – Dete, jesi li ti dobro?

– Jesam.

– Stvarno?

– Stvarno sam dobro mama, što me to pitaš treći put?

– Pa ne znam, videla sam ti onu sliku na fejsbuku juče.  Onu što si je okačila.

Curu što povraća srca?

– Da.

– Mama, to je Benksijev rad, ja njega volim baš.  I nemoj uvek da misliš da ako ja nešto okačim na zid, da je to odraz mojih osećaja.

– Dobro, ja moram da pitam.

– Okej.

– Nemoj da se nerviraš zbog gluposti.

– Neću.

– Ćao. Javi se.

– Ćao, hoću.

Ćerka izlazi na terasu. Gleda u dvorišno drvo koje se razlistava. To jest gleda kroz drvo.
Zašto mame učitavaju i brinu toliko? Znam, jedna je majka i majka mora da brine, ali nema razloga. Mo’š misliti, slika devojke koja povraća srca. Ja nikad ne povraćam a i…

Iz sobe se začuje zvuk telefona.

Kroz glavu se stutnjuje čuveno ZVONI  SAMO DA NIJE NEKO DRUGI, SAMO DA NIJE NEKO DRUGI.

Približava se telefonu.

Oči joj sijaju zastrašujuće.

Sijanje traje 4 i po sekunde.

Dok ne shvati da jeste neko drugi.

***


Jedan pas
stoji na Trifkovićevom trgu. Pored psa stoji devojka. Pas i devojka čekaju da im se približi srebrni automobil. Automobil se približava, zastaje i one ulaze.

Muškarac koji vozi s vremena na vreme se osvrće ka zadnjem sedištu i pomalo sažaljivo pogledava psa. Devojka mu nešto smejuljeći se objašnjava i onda i muškarac počinje da se odobravajuće smeši.
Zaustavljaju kola i pas razdragano istrčava napolje.

Jao, pa strava je ovde!  Jao, ova teta u belom mantilu izgleda da baš nas čeka! Jao gle kako me gleda i mazi! Jao, evo još jedna teta u zelenom mantilu i muškarac u mantilu! I svi su stali oko mene da me gledaju i maze! Jes!Jes!Jes! Jao, stavljaju me na sto! Volim sto! Jao, pa ali što mi sad ovo stavljaju na njušku, grozno je! Jao, hoću dole! …Pa to bode i boli, alo bre ljudi! Gde će sad Ona?? Odlazi! Možda me je dovela za zauvek, da me ostavi! Možda se i dalje žesti što sam pobegla pre neki dan sa onim komšijom labradorom… Kako je on mnogo prelep… Mislim da mu se sviđam jako, uvek onako sija očima kad me vidi… Prosto strašno mu oči sijaju, nisam to nikad videla kod drugih pasa… A Ona je viknula i oterala ga je i posle uveče sam je čula da je opsovala proleće, ne znam zašto meni je proleće baš stravičn… Malo mi se muti u glav…

Posle dva sata, opet su u centru grada. Gore u stanu, pas leži poluomamljen od anestezije. Devojka sedi na podu pored i kaže

– Nimi, ti još i ne znaš šta je to zaljubiti se, ali znaćeš. Samo što će eto kod tebe to biti platonski. Možda baš sa onim labradorom. Videla sam kako mu sijaju oči kad naiđemo, nisam slepica. Nego i platonski je skroz okej, veruj mi.  Bićeš superkul! A to što ti se sad muti pred očima, to će da prođe još koliko sutra, tako je veterinarka rekla. I onda ti se više nikad neće mutiti, čak ni u proleće!

***


Jedan momak
  šeta Bulevarom oslobođenja. Dan je lep koliko prolećni dan može biti lep, pa još malo preko toga. Pored njega je devojka. Devojka je lepa. Lepa na onaj način da niko ne može da ospori njenu lepotu. Lep su par. Pomalo su to dve američke lepote, sa savršenim nosevima, očima, kosama, osmesima i visinama.
Momak deluje malko odsutno i pospano, ali on često tako deluje.

Odjednom on ugledava priliku koja hoda prema njima. Čisto oseća kako su mu se oči razbudile i zasjale i plaši se da će to ludačko sijanje videti i devojka koja hoda kraj njega, i ova druga što se približava, i ceo Bulevar i svi ljudi ikada.

O ne. NE. NEEE! Okej, iskuliraj. Iskuliraj, ovo se moralo desiti pre ili kasnije. Je l’ me videla? Jeste, ali što se sad osvrće unazad, u šta gleda? Aha, kao gleda u bebu u kolicima, ahahaah, koji fazon, k’o da ja ne znam da ona nikad ne gleda decu a kamoli bebe… To je da ne bi morala da me gleda dok se približavamo. Ali moraće da prestane da se osvrće, evo prestala je, imam još 3 sekunde, štadakažemštadakažemštadakažem, joj što je lepa, ne, ona zapravo nije lepa, ma jeste gde nije, brate ona je meni prelepa..

– Zdravo!

– Ćao!

…Ja sam kreten! Ja sam teški kreten… A kako je lako sevnula očima i nehajno se nasmejala, ništa čovek po njoj ne bi primetio.. Pa šta ima i da se primeti, ja sam ovde kreten, ona nema ništa s tim. Ja sam jadnik. Ja sam jedan savršeni  jadnik. Na skali od 1 do 10 jadan sam 12. A da se okrenem i potrčim za njom..

Devojka pored njega  ne primećuje dramu koja se odvija u glavi njenog čoveka. Ona priča o ispitima i gde bi bilo lepo da idu na more.

… da potrčim i sve rešim. Sad! Ili sad ili nikad! Ma jeste. I onda ću se posle 2 godine smoriti. Ljudi se uvek smore. Zamisli smorim se od Nje o kojoj maštam pola života. Pa tačno da se ubijem, šta drugo? …A šta ako se ne bih smorio…? Dosta! Ja sam u šoku, eto to je. Nisam razuman. Dosta.

Te večeri je momak dobio temperaturu. Onu prolećnu, iz glave. Devojci je rekao da mu se pomalo muti pred očima, moradajesunčanicaaliproćićedosutra, samo mora malo da odmori u tišini.

***

April u Novom Sadu.

Neki sijaju očima, nekima se pred očima muti. Nekima se pak ta dva stanja smenjuju, i njima je veselnicima najinteresantnije.

Ali to je sve zbog proleća, i proći će koliko sutra.

Слика

Photo by: Igor Dolinaj

Nešto grešno kao čokolada

– Smo stigli?

– Nismo. Tek smo krenuli.

….

– Smo stigli?

– Nismo.

– Kol’ko još?

– Još dvadesetak minuta.

– Mučno mi je da se vozim toliko. I svaka njima čast, ja ne bih mogla da živim čak tamo.

– Gospođica.

– Nisam gospođica, nego mi je mučno.

– Smo stigli?

– Ne.

– Još kol’ko?

– Mnogo.

– A što lažeš kad sam upravo videla tablu na kojoj piše da smo stigli!?

Bobek se kezi, ja piljim kroz prozor u seoske kućice i crkve. Onda vraćam pogled na haljinu koju nosim. Plavu pa na tufne. Ovo je već treći put da je nosim kad mi je nešto Bitno. Nosim se  mišlju da mi je ta haljina talična. Plava pa na tufne, mora biti talična!

Zaustavljamo kola pred kućom. U dvorištu se jure žuta i crna  mačka. Iz kuće izlazi muškarac, da nas dočeka. Smeje se. Zove se Miljan i mio je.

Na vratima nas dočekuje La Nena, autorka čarobnog bloga Hleb i Lale.
La Nena se zove Nevena, ali ja sam je još letos upamtila kao La Nenu. Pevljivo mi je i liči mi na nju.

La Nena i Miljan su pre par meseci iz grada otišli na selo. Jer su tako rešili.

***

La Nena se smeši kroz mačkaste naočare i kaže:

– Znaš Staša, ovo nije sve još gotovo,  zidovi se sređuju sledeće nedelje, i stepenice i sve, i nije još lepo kako bi trebalo…

Čuj, nije lepo.. Joj gle prozori od poda do plafona… Joj, dva crna psa!… Jaaaoj, kamin! Kamin! Jaoooj, a gle kuhinja što je strava! Hiiiiiiiii, kol’ko začina! Šta radi s tol’kim začinima, jedino ako ljubavne napitke spravlja…

 

La Nena mi pruža Poklon. Kecelju koju je sašila njena mama.

– Evo, da i zvanično otpočnemo sezonu.

Sezonu. Sezonu čega!? Ona je mene definitivno preozbiljno shvatila.

Gutam knedlu.

Ovde je tako fino. Mislim, fino je da budeš gost. Ne bih ja ovo mogla.

Jer:

Tvrdnja br. 1

Ja ne volim kuće. Ja Nikad ne bih mogla da živim u kući.  Isključivo u stanu.

***

– Znaš Neno, jedan od razloga što me kuvanje ne zanima je i što bi mi bilo mučno da mi se moj mali stan oseti na zapršku!

– Ama koju zapršku?

– Pa od kuvanja!

– Pa to se izvetri. A i ako ne voliš, što bi morala da imaš zapršku? Staša, možeš kuvati šta ti je volja. Je l’ ti smeta ovaj miris koji sad osetiš?

– Ne smeta. Lep je.

– Pa lep. A to je ručak. Pravi ručak.

– Lepo miriše.

– Nego šta nego lepo. Joj Stale, pa šta ti inače jedeš?

– Ne znam! Jedem štošta zlo! Brzu hranu najviše!

Miljan me gleda ćutećke i malko sažaljivo.
Bobek odmahuje glavom, njemu je sve to već znano. Bobek kaže da to što ja imam u stanu i što kuhinjom se usuđujem da zovem, da to nije ni čajna kuhinja. Bobek kaže da je to jedno Ništa.
Nena me gleda ljubopitljivo.

Uskoro stavlja pred nas njoke sa sirom, sos i masline. I začin/preliv od tartufa.
Vodica mi kreće na usta. Ja toliko volim testo. Onda skapiravam da je ona sama pravila to testo.

„Jer tako je lepše nego kupovno.“

O bože. O bože kako je ovo fino. Ali potrošiti vreme na pravljenje testa, jer je tako lepše nego kupovno, ja to ne bih mogla…

Jer:

Tvrdnja br. 2.

Ja Nikad neću imati vremena za to kuvanje.

 

***

– Vidi Neno, ja sam to tako neobavezno rekla, to da hoću da naučim da pravim kolače, a Bobek ti je odmah preneo i ti si bila tako fina da me pozoveš na čas spravljanja kolača, ali ja zapravo možda to i ne želim, mislim, zašto bih ja pravila kolače, je li, ako mi se jedu kupiću a…

– Nije to isto.

– Pa nije ali što bih se baktala i trošila vreme??

– Eh…

Gleda me bistrim očima kroz mačkaste naočare. Ona garant zna neku Tajnu koju ja ne uspevam ni da omirišem.

– Hajde, stavi kecelju!

Stavljam kecelju. Kecelja izgleda kao haljinče, ima i karnere, i džepove čak. Dobro je što je toliko lepa, inače bi mi bilo mučno s njom.

– A stvarno ti kažem, ja ne razumem to sa tim kuvanjem.

– Razumem da ne razumeš.

– Razumeš? Super. A ’oće ovo biti neki grešni kolači? Onako, kao čokolada!? Mislim, čokoladno grešni, da im se ne može odoleti? Jer mene drugačiji kolači ne zanimaju!

– Hoće. Danas pravimo brownies.

– Okej. Ali ako nešto zeznem nemojte da se smejete. A verovatno ću zeznuti.

Jer:

Tvrdnja br. 3

Ja nisam čovek koji ume u kuhinji. Ne umem. I ne volim. Nije da sam probala, ali prosto znam. Takve stvari znaš. Ili jesi ili nisi. Kuharica. Ja Nikad neću umeti biti kuvarica.

 

 ***

– Sad muti dok ne bude onako lepo na oko, kompaktno.

–  Važi. A meni ovo uopće nije teško. I nije mi dosadno ni malo!

– Pa rekoh ti da nije teško.

– A je l’ ti oduvek kuvaš? A kako uspeš i da radiš, i da vodiš blog, i da kuvaš i da sve?? Kako?I da budeš srećna? I još imaš i muža. I još se i volite!

– Ne kuvam oduvek. Kuvam od Italije. Tamo sam zavolela, i poželela da naučim. Da od toga napravim ritual. Hedonizam. Da nam bude svima lepo. Da se družimo usput i da hrana bude više od hrane.

***

Kolači se peku. Već se oseti miris.

Mazim Rudija, manjeg psa, i snebivljivo gledam u pravcu rerne.

Šta ako sam stavila previše šećera? Šta ako sam stavila manje jaja nego što treba? Šta ako budu gadni? Gadni baš, da se ne mogu jesti! Jer u jednom trenutku Nena nije gledala šta radim, možda sam nešto zabrljala, sipala naopako ili…

– E tako,  kolačima je ostalo još 10ak min da se peku, hajde da napravimo preliv.

– Haj’mo.

– Uzmemo 250 ml milerama i..

– A kako mileram na kolače kad se mileram jede sa lukom i slaninom?

Čujem kako se Bobek smejulji iza .

Nena je strpljiva.

– Pa da, fin je uz luk, ali mileram ume da se prilagodi. Uz slano je slan, a uz slatko je umeren, a kad mu sad narendamo i dodamo koricu od narandže i gore stavimo iseckane pistaće, taman će umiriti i osvežiti grešne kolače.

– Ahaa..

Ka Bobeku bacam pogled u maniru – smej se samo, ko se poslednjismejenajslađesesmeje.

 

***

I bili su super kolači. Bili su stravični! Jeli smo ih dok smo gledali Game of thrones. I baš su se uklopili. Grešni kolači uz grešnu GOT priču. I uz svetlost i krckanje vatre u kaminu. (Jer je to bilo pre 11 dana, kad hladno bilo je.)

Moji prvi kolači. Nena je insistirala da nam ih spakuje.

„Za sutra ujutru!“

 

***

Posle vozimo nazad ka gradu. U krilu držim spakovane kolače. Nena je rekla da će sutra biti još lepši.

„Kad odstoje.“

– Znaš Bobek, do pre par sati,  kad bih zamišljala sebe u budućnosti, ja bih uvek zamislila isključivo mene samu, i stan. I velike prozore. Eventualno neko dete, ali to je to. Nema dvorišta, nema neznamkolko dece, nema kuhinje u kojoj se kuva.

– Zezaš me?

– Ne zezam. Isključivo stan. Ali sad mi ništa nije jasno. Njih dvoje su mi strava. I njihova kuća koja je Dom. I život. I sve to mi je divno.  Ko sam onda ja? Šta hoću!? Jesam luda?! Tri tvrdnje su mi danas pale u vodu! Ništa, ništa ne znam!

Bobek ćuti. On zna lepo da ćuti, to je jedan od razloga što uspešno drugujemo.
Ja zurim u svoju tufnastu haljinu. Bila je talična. Kolači su uspeli.

Jedino eto, što se probudilo pregršt novih pitanja.

U stvari su sve opcije otvorene. I stan i veliki prozori. I ja u dvoje.  I ja sama. I kuća i dvorište. I balkon bez dvorišta. I plaža. I prometna ulica. I usamljeni salaš. I ko zna šta osamnaesto.

Bile su dovoljne jedne mačkaste naočare, jedni čokoladni kolači  i jedan nečiji srećni život.

Ništa nije urezano u kamenu.

Ako mogu kolače grešno lepe da napravim, ko zna šta još sve mogu.

Слика

Evo izvol’te i recept za kolače. Jedino što smo mi umesto oraha i kikirija stavile bademe, i što smo na svako parče ponaosob stavile i preliv, koji sam gore opisala kako se pravi.

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 621 drugom pratiocu